Jedne subote, početkom jeseni, odlučili smo otići izvan grada na izlet. Suprug je insistirao da idemo u planinu. Priznajem, ja sam više za gradsku gužvu, šetnja, ispijanje kafice u bašti kafića u centru, dok se beba igra pored nas, blejanje u sređene i naparfemisane prolaznike, nego da se pentram po nekoj tamo planini. Međutim, hajde, popustila sam i pomislila kako ću preživjeti taj jedan dan svog života uspinjući se visokim obroncima po nepristupačnim kaldrmama.
Spakovali smo užinu, dekicu, vodu, naprtili ruksak i bebu i krenuli. Prvih 500 metara uspinjanja u sebi sam negodovala i zaklinjala se sama sebi da je ovo prvi i poslednji put da sam ovdje. Neću više, pa makar me puškom tjerali!
Visoki toranj na vrhu planine, smješkao mi se sa visine. Gledao je, obasjan suncem, mene malu, u sjenci borove šume, kako se, isplaženog jezika, zadihana i sa bolom u nogama, penjem uskim putićem.
Suprug je, noseći ćerkicu na ramenima cijelim uspinjanjem zbijao šale na račun moje „oduševljenosti“ prirodom. Uf, kako mi je došlo da ga zveknem patikom po glavi! Ali sam mudro iskulirala.
U sebi sam nabrajala sve moje prijatelje koji su strasni planinari, uživaju u planinskim pohodima u svakom momentu svog slobodnog vremena i zaključivala da su svi luđi od luđeg kada im ovo mučenje organizma predstavlja zadovoljstvo. Čisti mazohizam!
Negodovala sam u sebi. Malo me to što sam imala te zle misli o hobiju svojih prijatelja, priznajem, čak i motivisalo da nastavim uspinjanje. Kada može ona moja kuma, koja ne silazi sa štikli, uživati u novootkrivenom hobiju, vala neću ja, bivša sportistkinja sad da budem smotanko. Šta je jedna planina za mene.
Bodrila sam se. Ali, brate, toranj je izgledao sve višlji i nedostižniji. Sunce je pržilo, bilo mi je vruće. Usta su mi se sušila. Noge su me boljele. Ruksak mi je bio pretežak.
Na pola puta sam sjela. Plakalo mi se. Zašto sam pristala da radim nešto što ne volim?!? Neću da idem dalje. Ne ide mi se. Ne usrećuje me to. Ne osjećam nikakvo zadovoljstvo. Neću više nikad, majke mi!
Sad je i gospodin muž sa bebom na ramenima postao nervozan na moje negodovanje. Ubrzao me je odlučno. “Hajde ne buni se, ustaj, kreći, pjevaj, diši duboko“….bodrio me je onako generalski. Ako mogu ikad manje da ga volim, to je bilo u tom trenutku.
Ljutito sam otpuhivala i za nekih pola sata smo stajali ispred veličanstvenog tornja. Neki tinejdžeri su se biciklima uspeli na vrh. Rekoše da im je trebalo dva sata. Majka sa tri bucmaste kćerke, svi nasmijani i rumeni u obrazima sjedili su na obližnjoj klupici. Grupica od pet penzionera, svi rumeni i snažni, smješkali su se jedni drugima.
Iako nisam željela da priznam, osjećala sam se baš dobro. Uspješno. Nasmijano. Spokojno. Popela sam se na vrh planine! Huh! Ja, koja volim gradsku vrevu i nisam taj brdsko-planinski tip žene
ŽURILA SAM KA NEBU
Nakon kratkog predaha, mužek je najavio ekspediciju na toranj. “Ajde, ustaj, kreći, pjevaj, diši duboko……sa vrha tornja je najbolji pogled!”
Ovaj put rado sam prihvatila. To je samo nekih 400 stepenica više, šta je to u odnosu na dosadašnji vrh planine. Radosno sam krenula za njim. Drvene stepenice, drvenog tornja, činile su se jednostavnim zalogajem za novopečenog planinara. Ovaj put nisam ismijavala nikoga ko uživa u šetnji po planinama. Žurila sam na vrh. Da dodirnem nebo. Sunce. Snove.
Svakim novim stepenikom vrhovi borove šume na vrhu planine ostajali su pod mojim nogama. Oblaci su postajali bliži. U jednom momentu načinila sam najveću grećku.
Pogledala sam dole!
Huuhhh!
Vidjela sam vrhove borove šume. Nisam imala čvrst oslonac zemlje. Uhvatila sam se za ogradu tornja. Zagrlila sam ogradu.
Uhvatio me strah. Nisam smjela dalje. Neopisiva panika. Ostajala sam bez vazduha. Plakalo mi se. Ne mogu ni gore ni nazad.
Nikad u životu nisam osjetila toliku paniku. Bila sam bespomoćna! Strah od visine me je paralisao! Mene, koja obožavam visinu. Da, mene.
Počela sam nekontrolisano da plačem. Plašila sam se ni sama ne znam čega. Čvrsto sam stiskala drvenu gredu, klečeći na sredini tornja. I samo plakala. Tiho, tužno, strahovito….plakala. Na vrhu planine. Ni sama ne znam čega sam se plašila. Niti zbog čega sam plakala.
Čula sam glas svog muža. Govorio mi je da ne budem kukavica, da nastavim, da savladam strah, da ustanem, da će mi biti predivno na vrhu…. Grlio me je i bodrio. A ja sam se užasno plašila. I nisam mogla zaustaviti suze.
Strah. Panika. Bespomoćnost. Klecanje koljena. Sve u jednom.
Ljudi su prolazili pored nas, penjući se na vrh i gledajući me u nevjerici.
Ne znam ni sada kako se zatim desilo da ustanem. Obrisala sam suze, čvrto se držeći za drvenu gredu, klecavim koracima zakoračila na drveni stepenik. Zatim na još jedan. I još jedan. I tako svih 137 do vrha!
Plašila sam se jako. Koljena su mi klecala. Zadržavala sam glas. Gledala sam u nebo. Cmizdrila u sebi. I ponavljala tiho „Ti to možeš!“
I eto me na vrhu!
USPJELA SAM SAVLADATI STRAH OD VISINE
Osjetila sam neopisivu slobodu. Olakšanje. Koljena mi više nisu klecala. Nisam se više plašila. Nisam plakala. Osjećala sam se kao pobjednik. Na tronu. Samozadovoljno. Jako. Moćno.
Pogled je bio veličanstven! Kao da sam zagospodarila cijelim krajolikom, okolnim planinama, borovom šumom, Suncem, nebom, rijekom, gradom u daljini…. Sve je bilo moje!
Kasnije, kada smo ručali u planinskom restoranu u podnožju planine, na suprugovo pitanje „Šta tebi bi gore u tornju?“ nisam znala šta da mu odgovorim.
Ne vjerujem da je to bio strah od visine. Sigurna sam, to je bilo nešto mnogo više. Dublje. Demonsko. Neki strah potisnut duboko u mene je isplakan u trenutku penjanja na visoki toranj.
Nije to bila samo visina. Bilo je to neko drugo uspinjanje u visine mog života, koje je moralo biti isplakano. Koje nije stiglo do sad da me uplaši. Da me uspaniči. Zbog kojeg mi, iz nekog razloga, još nisu zaklecala koljena.
Bilo je to nešto moje, u meni, neki strah koji nije bio od visine. Nešto veliko, snažno i tjeskobno, što je moralo biti isplakano na visokom tornju, na visokoj planini.
Bio je to moj vlastiti let iznad kukavičjeg gnjezda!
Fotografija: Suzy Time Blog
