Moram priznati da me već tačno godinu dana grize savjest jer nisam objelodanila jednu anegdotu iz mog gastarbajterskog života za dan žena 8. mart.
Nekako kao da nije bilo prilike. Nekako sam bila i lijena. A nekako sam možda i umislila da je ta anegdota samo plod moje bujne mašte koju sam stvorila u svojoj nevolji.
Elem, 8. mart, ja daleko od svog Istočnog bloka, u zemlji u kojoj je taj dan žena otprilike kao dan mrmota, kao spomene se ali nema nekakve velike pompe oko toga. A ja navikla od najranijeg djetinjstva da je to poseban dan u životu svake žene. Svake godine.
Sa visibabama koje sam poklanjala mami. Sa najdivnijim čestitkama učiteljici. Sa velikim i malim poklonima. Sa poljupcima. Romantičnim večerama. Proslavama sa firmom. Karanfilima. Ružama. Uličnim prodavcima keramičkih ukrasa i plišanih medica…… i tako dalje……..
Desilo se tako da sam baš tad, za dan žena 8. mart, ranom zorom, imala zakazan važan termin. Po nesreći ali i po običaju koji tu nesreću prati, moj auto se pokvario. Vani pljušti kiša. Muška polovina opravdano odsutna. Autobus ne vozi do grada. Beba od godinu i po dana sve i da hoće ne zna šta bi mi rekla. Prijatelji, braća, kumovi – opravdano ih nema u blizini. I tako se neustrašiva Suzy, našminkana, isfenirana, uperena po poslednjoj modi i sa djetetom u kolicima uputi u šetnju po kiši. Kontam u sebi to je samo 20-ak minuta hoda, a šta može kiša meni. Pa one neke žene tamo se mučile u fabrikama i bile izrabljavane a meni teško prošetati po kiši. Ha!
Čim sam izašla na ulicu, počela sam u sebi brojati prvo Klaru Cetkin, što me ubijedi da sam samostalna i da sve mogu sama, zatim i sve žene i muškarce i homoseksualce (ni krive ni dužne, ruku na srce) i Dan žena i Dan zaljubljenih i feministkinje i političare i sve kojih sam se ovom prigodom, onako promrzla i mokra, mogla sjetiti.
Jurim ja tako niz ulicu kad iz nekog auta se začu sirena. Instiktivno se okrenuh, što nije ni damski a ni po bontonu ali šta ću znatiželja neće ubiti mačku kad mačka ima devet života. Elem, pogledah malo bolje kad ono iz auta mi maše nasmijani automehaničar. Krenuo, kaže, da mi popravi auto. Treba li mi prevoz, upita sav nasmijan.
Kako ne treba dragi čovječe, došlo mi da ga zagrlim kao brata rođenog. Zaboravih odmah i feministkinje i homoseksualce i sve one koje sam redom spominjala maločas. Odveze me čovjek na moj zakazani termin, pripazi mi na dijete dok nisam završila i vrati nas kući.
Dugo nisam radije nekom muškarcu skuhala kafu i poslužila kolač pa neka je stotinu Dana žena! Nikakvi buketi cvijeća, parfemi i štiklice ne bi me više obradovali kao ta vožnja po kiši i pomoć ovog dragog čovjeka.
AUTOMEHANIČAR JE TOG DANA BIO MOJ HEROJ!
U stvari bio je ono što svaka žena, mlađa ili starija, siromašna ili bogata, mršava ili debela, brbljiva ili povučena… u stvari treba od jednog muškarca.
Bio je sigurnost. Bio je povjerenje. Razumio je. Pružio je podršku. Pomogao u nevolji. Zaštitio je od kiše, vjetra i hladnoće. Pripazio joj dijete da bi ona mogla da obavi svoje poslove. Popravio joj auto. Popio kafu koju mu je poslužila. I pohvalio tortu koju je napravila.
Drage moje dame, želim vam da uvijek uz sebe imate muškarca koji će vam pomoći u nevolji. Koji će vas razumijeti, voljeti i zaštititi. Pored kojeg se nećete osjećati bespomoćno i zapostavljeno. Sa kojim će vaš život biti lakši. I koji će vas obasipati ljubavlju, pažnjom i poklonima svaki dan, ne samo 8. marta! A ako takvog i nemate u blizini, nema veze, jake smo, možemo i same.
P.S.
Moguće je da je ovaj automehaničar nastao u mojoj glavi samo kao plod velike mašte koju sam razvijala hodajući po kiši. Sve ovo napisano nema nikakve sličnosti sa stvarnim likovima.
Srećan vam 8. mart, Dan žena!!!
