Кажу, Срби су једини народ који слави славу. Славили су је, кажу, и прије него што су постојале Нове Године, Дан заљубљених, Осми март, Први мај, Ноћ вјештица и остали „празници“ без вјере, наде и традиције.
Славили су је, кажу, и док их је турски кадија тужио и исти кадија им судио.
Славили су Срби славу, кажу, и док су се повлачили преко Албанских голети.
Славили су је, кажу, на Крфу, на Церу, у Шумадији, на Косову, у Војводини, у Источној и Јужној Србији, на Дрини, у Херцеговини, Крајини, у Мачви и Поморављу, Посавини и на Јадрану. И одатле су своју славу понијели, са собом, у цијели свијет.
Славили су крсну славу Срби и прије а и послије Принципа.
Славили су славу, кажу, и кад су клицали „Боље рат него пакт!“, „Боље гроб него роб!“ а и послије тога када су их дијелили на партизане и четнике.
Славили су Срби своју славу и када господар „свих народа и народности“ није био благонаклон према Српским славама.
Славили су Срби славу, и када су прије двадесет и кусур година стварали Републику Српску, у којој ће њихова дјеца у миру, уз икону, кандило, тамјан, свијећу, кољиво, печеницу и славски колач присјећати се ко су и одакле потичу. Ко су им били прадједови, дједови и очеви који су животе уткали у сваки педаљ ове српске земље.
Ниједна српска власт, осим можда Немањића, није Србима ваљала. Хребљановићи, Лазаревићи, Бранковићи, Обреновићи, Карађорђевићи, Пашићи, Брозови, Милошевићи, Караџићи, Младићи, Иванићи, Босићи, Бореновићи, Чавићи, Вучићи, Додици….сви до једног Србима су „овакви или онакви“, „издајници“, „крадљивци и смутљивци“, „добри али не ваљају“…..
Али крсна слава се увијек славила без обзира на власт. Ма колика криза била, ма колико живот јефтин био, ма колико трпеза празна, ма колико кућа тијесна а чељад бијесна, политичари крали а народ гладовао.
Одувијек се знало, роде, слава се славити мора. У рату или у миру, на крсну славу се пали свијећа, ломи славски колач, једе кољиво и моли се Богу!
Тако и данас. Свети Стефан, није крсна слава моје породице, али је то крсна слава моје слободе, мог дома у којем сам рођена и одрасла, земље у којој је сахрањен мој отац, Републике у којој ће једног дана моја дјеца живјети, српски језик говорити, ћирилицу писати и своју славу славити.
Данас ћу, из искреног поноса, сметало то некоме или не, запалити свијећу свом прадједи, дједу и оцу, на чијим костима је саграђен темељ моје Републике, помолити се Светом Стефану и причати дјетету приче о Светом Сави, Цару Урошу, кнезу Лазару, Косовском боју, кнегињи Милици, Живојину Мишићу, Радомиру Путнику, Степи Степановићу, Вуку Караџићу, Доситеју Обрадовићу, Милану Ракићу….
Учићу је да никада никога не мрзи, да путује свијетом, упознаје људе свих вјера и народа, говори стране језике, познаје туђе обичаје, ствара пријатеље у сваком дијелу овог малог свијета, али да не заборави да слави славу по старим српским обичајима, крсти се са три прста, пише ћирилицом, да кума воли и поштује као оца, да поносна буде на своје претке, културу и традицију свог народа.
Учићу дјецу своју, роде, да је 9. Јануар дан и слава њихове Републике Српске, ма гдје живјели и ма шта о томе мислио кадија који тужи и тај исти кадија који суди и ма која власт „крала и пљачкала“, „лагала и варала“ властити народ.
Јер зна се, роде, политика је борба за власт, а слава је дан дома и част домаћина који слави свеца, претке и моли се Богу.
Републико Српска, срећна ти слава, дан и рођендан!
