Moram vam danas priznati nešto jako lično. Mnoge ideje u životu nisam realizovala samo zbog jednog pitanja – Šta će reći ljudi na to? Sada znam, velika je to šteta. Ideje su bile odlične.

S druge strane, najluđe stvari koje su mi promjenile život na bolje, su upravo nastale kada me bolilo uvo šta će drugi reći. Tako se desilo i to da zbog ovog čuvenog pitanja koje muči svakoga od nas, i ovaj Blog umalo da ne postoji.

Često sam posustajala da redovno pišem Blog iz straha da to nikoga ne zanima, ko će to čitati, šta će ljudi misliti o meni, šta će pričati okolo…. I onda, kada me je, srećom, prestala biti briga za to šta će ljudi reći, i kada sam počela da osluškujem šta ja kažem, nastavila sam da radim ono što najviše u životu volim – pišem Blog i mejlove petkom.

Vjerujem da većina nas, šta god da u životu radi, u pozadini svog mozga ima pitanje Šta će ljudi reći? Uglavnom su to neki realno nebitni ljudi čije mišljenje očekujemo, ali često su to roditelji, partner, profesori, bliski prijatelji, komšije…

Od kada znam za sebe uvijek mi je to pitanje visilo nad glavom i bilo neopisivi teret. Naročito mi se taj nepotrebni teret kačio za vrat kada sam doživljavala neuspjehe u životu. Govorila sam sebi – svi će misliti da nisi sposobna. Da ne vrijediš. Da nisi dovoljno dobra za ono što se predstavljaš. Razočarala si i sebe i druge. Sve sam to sebi govorila u trenucima očajanja zbog neuspjeha koji je, pokazaće se mnogo kasnije, bio trenutan. I nije ni bio neuspjeh u stvari. 

Kada sam prvi put dobila otkaz, bila sam očajna. To je bio moj prvi “neuspjeh” u životu. Uvijek sam bila među najboljima u svemu što sam radila, odličan đak, okružena društvom, protutnjala kroz fakultet, putovala, imala super posao, odselila se u inostranstvo, sve uzorno i super. I odjednom nisam uspjela da zadržim posao.

U stvari me je najviše brinulo šta će drugi ljudi misliti o meni. Realno sam znala da taj posao nije bio za mene niti sam ja bila za njega, ali sam očajavala i smišljala opravdanja koja ću govoriti drugim ljudima kada me pitaju ZAŠTO nisam uspjela. A ljudi pitaju za sve i svašta, ne samo zašto. 

Šta me briga šta će reći ljudi! ovaj život je moj.

Kada sam počela razmišljati o razvodu, od svih briga za koje sam slutila da me očekuju u tom procesu, najglasnija je bila – Šta će ljudi misliti o meni? Smišljala sam šta da kažem drugima kada pitaju što sam se razvela. Plašila sam se da će misliti da sam ja kriva za to. Da nisam dovoljno dobra. Da sam posrnula.

Išla sam toliko daleko da bih zamišljala konkretne osobe (uglavnom stvarno nebitne u mom životu) koji bi mi postavljali pitanja. Čak i kada bih razgovarala sa bliskim ljudima, pitala bih se potajno šta stvarno misle o meni i da li je ta podrška iskrena. 

A onda sam negdje usput, kada me život dobro protumbao od zone komfora uspješnosti do zvijezda neuspjeha, prestala da TOLIKO brinem šta će ljudi reći. Nije to došlo preko noći, nije sasvim ni nestalo, ali je tako oslobađajuće ne misliti o tome šta će ljudi reći. 

I sada se ponekad nađem u situaciji da do mojih ušiju dođu negativna mišljenja drugih ljudi o meni ili ljudima koje volim. Ali sada se na to samo nasmješim i kažem – to je njihov problem. Zašto da zamaram svoju pametnu glavicu stvarima na koje ne mogu uticati. I svaki put je sve lakše otpustiti taj teret pitanja “Šta će reći ljudi” sa svojih malih leđa.

Zato, ne brinite šta ljudi misle o vama. 

Mislite prvo vi dobro o sebi, a i o drugima.

Kad mislite dobro, dobro će vam biti.

Vidjećete, to je tako divan osjećaj.

A ljudi kao ljudi, oni će uvijek o nečemu pričati.